Talasi

Ruzan period. Zapoceo je snom, vece pred ispit.

Nosim u sebi nesto demonsko. Tu je jos nekolicina poznatih lica. Izdvaja se Goga, isto u sebi nosi nesto demonsko. Sedi cigan uzima harmoniku i pocinje da peva, prati ga na gitari masni roker. Zbog necega mislim da su reci pesme Geteove, glas mu je snazan i peva o krvi… Jedna varnica mu pada na sedu kosu, kosa pocinje da gori… Ljudi okolo postaju uzbudjeni, on nastavlja da peva istom snagom. Pesma je o krvi. Vatra se siri, pocinje da grize kozu, celog ga obuhvata, on nastavlja da peva ne obaziruci se. Na kraju ne ostaje nista od njega. Kasno dotrcavam da pomognem. Nista nije ostalo.

(. . .)

Zbog lose medjuljudske situacije, imao sam vise vremena za citanje, nisam morao prevoditi po citav dan. Iskoristio sam to. Procitao sam ‘Talasi’ Virdzinije Vulf. Dok sam citao knjigu bila mi je zanimljiva, ali nije me skroz zanela. Nakon zadnjih procitanih redova obuzela me je tuga. Tuzna je to knjiga. Virdzinija izgleda nije imala nadu, knjiga govori o Vremenu u kome se nista ne menja, karte su podeljene, presude su jos pre rodjenja donesene. Tuzno.
Druga knjiga koju sam procitao su ‘Izabrane pesme’ T. S. Eliota. Eliot je pored poezije pisao i eseje, izmedju ostalog o knjizevnosti, te poeziji samoj. Prevodilac u uvodu knjige spominje njegov termin ‘auditivna imaginacija’, kojim je Eliot objasnjavao duboki, prastari osecaj ritma koji lezi u recima, videci u njemu jedan od osnova poezije. To je odlicna teza za kritiku prevoda njegove poezije – gubi se ritam i to otezava pracenje. Ipak ima dobrih delova, pesnik je sklon metafizickim ispadima, pa mi je samim tim tematika bliska. Ucio je sanskrt. Nobelovu nagradu za knjizevnost dobija 1948.
Trecu knjigu jos nisam procitao – ‘Jedna Svanova ljubav’ Marsela Prusta. Ljubic. Dobro pise, daje dobra zapazanja, ali malo mi je to sve dosadno. Videcu, ima jos oko 70 stranica do kraja, mozda bude dramaticnih promena… Mada kada malo presaberem do sada procitano, problem je u tome, sto Prust opisujuci ljubav nudi nesto sto je meni, tjah, bezvezno. On se zaljubljuje u nju, a u stvari u sliku iz sopstvene glave oblikovanu uzorima iz umetnosti, ona se zaljubljuje u njega iz navike, treba joj neko da je izdrzava. Sinoc sam uhvatio na Pinku - Veciti sjaj besprekornog uma, isto ljubavna tematika, ali dopao mi se, iako sam pogledao samo drugi deo filma. Odrzao mi je paznju sat i kusur vremena, sto se vec dugo nije desilo, obicno ne mogu da izdrzim vise od pola sata gledanja u televizor. Moracu opet da ga pogledam, ovaj put celog.

T.S. Elliot – Cetiri kvareta (Bernt Norton)

I

Vreme sadasnje i vreme proslo
Oba su mozda prisutna u vremenu buducem,
A vreme buduce sadrzano u vremenu proslom.
Ako je citavo vreme vecno prisutno
Citavom vremenu nema iskupljenja.
Sta je moglo biti jeste asptrakcija
I ostaje trajna mogucnost
Samo u jednom svetu razmisljanja.
Sta je moglo biti i sta bilo je
Ukazuje na isti kraj, uvek prisutan.
Koraci odjekuju secanjem
Niz hodnik kojim nismo krenuli
Ka vratima sto ih nikad ne otvorismo
U vrt ruza. Moje reci odjekuju
Tako, u tvom duhu.
No u kom cilju
Uznemiriti prah na vazi s listicima ruze,
Ja to ne znam.
Drugi odjeci
Prebivaju u vrtu. Da ih sledimo?
Brzo, rece ptica, nadji ih, nadji ih,
Iza ugla. Kroz prvu kapiju,
U nas prvi svet, da li da sledimo
Varku drozda? U nas prvi svet.
Behu tamo oni, dostojanstveni, nevidljivi,
U kretanju bez zurbe, po mrtvom liscu,
U zaru jeseni, kroz vazduh treperav,
A ptica se glasila, kao odgovor
Necujnoj muzici skrivenoj u grmlju.
I nevidjen pogled predje, jer su ruze
Nalicile cvecu sto ga neko gleda.
Tu nam oni behu gosti, primljeni, sto i primaju.
Tako smo krenuli, s njima, u strogom rasporedu
Duz praznog drvoreda, do kruga zivice
Da pogledamo dole u isuseni bazen.
Bazen suv, beton suv, smedj na ivicama,
A svetlost sunca ispunila je bazen vodom,
I uzdize se lokvanj tiho, tiho,
I povrsina je blistala iz srca svetlosti,
A oni behu iza nas, odraz njihov u bazenu.
Pa predje oblak, bazen bese prazan.
Idi, rece ptica, jer lisce bese puno dece
Skrivene uzbudljivo, a u njima bese smeh.
Idi, idi, idi rece ptica: ljudski rod
Ne moze podneti previse stvarnosti.
Vreme proslo i vreme buduce
Sta je moglo biti i sta bilo je
Ukazuje na isti kraj, uvek prisutan.

(T.S.Eliot (1978), Izabrane pesme, Beogradski izdavacko-graficki zavod, Beograd)