Trenutak u kome je nestao Bog

"Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!

Tvojim mirom oci izgnanca se pune
kad s vrha vesala na svetinu pljune,

Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!"

Bodler, Cvece Zla, Srpska knjizevna zadruga, 2002, Lazarevac
- - -

Dan je bio vedar, nakon dugo vremena... Drzao sam u rukama knjigu, beli glatki papir ispunjen crnim redovima, upijen u miris vlage zaostao iz vremena prethodnog nepoznatog vlasnika. Autor je pisao o kultu heroja i kultu bogova. Tada je dosao Trenutak.

(TRENUTAK:
Sva bozija lica. Vremenom su umirala. Prvo je umrlo, ima vec dosta godina, lice strogo i ljutito, lice Sudije. Potom je nestao i svaki pokusaj definisanja sustine, brisuci sa Njegovog lica lice Covecije. A tog dana umrlo je Njegovo prisustvo u svetu, lice Zastite. Pred mojim pogledom, dodirom, razumom, ocrtale su se, prvi put zaista jasno, sopstvene granice prostorno omedjene nistavilom na koji nema smisla trositi vreme.)

Kratki pogled kroz prozor mogao je da donese samo staru sliku, vec toliko puta opazenu. Plavicasto nebo - siva, zimom izranjavana brda - gradske, kilometrima prostrte gradjevine - ali, nisam se mogao oteti utisku da nesto nedostaje. Da li je ovo bilo Njegovo poslednje lice? Svecani mir tihe sabranosti. Kucaji sata jedini svedoci.