Ogledalo

Vazduh je zatreperio. Nije ga pokrenula snaga glasova koji su ispunjavali zamracenu fabricku prostoriju prekrivenu opiljcima obradjenog drveta, vec jedan nevrisnuti krik ociju koje su izgubile zadnju nadu. Visi nad provalijom i pusta granu koju je tako grcevito, tako dugo drzao – nema vise snage – cak ni za poslednji, slabasni jecaj. Oci su ogledalo duse. One su u jednom kratkom Trenutku zatalasale vazduh, osvetljujuci ga kao poslednji, neocekivano snazni, plamen svece. Potom je usledio mrak.